KOLONJSKA VODA vs KORONA
Kolonjska voda se smatrala poklonom dobrodošlice još od perioda Osmanskog carstva. Danas ima i novu funkciju – efikasna je u zaštiti od korona virusa.
Dok se komercijalna sredstva za dezinfekciju ruku prodaju na području Amerike i Evrope, dotle se ljudi u Turskoj okreću tradicionalnom, aromatičnom mirisu, koji je poprimio sasvim novu dimenziju usred pandemije korona virusa.
Iako turska kolonja znači kolonjska voda, reč je o simbolu turskog gostoprimstva i zdravlja još od Osmanskog carstva, a često se opisuje kao nacionalni miris Turske. Tradicionalno se ova aroma slatkastog mirisa, pripremljena od cvetova smokve, jasmina, ruže ili agruma daje ljudima po ulasku u dom, hotel i bolnicu, ali i po završetku obroka u restoranu ili prilikom okupljanja tokom verskih službi.
Ali za razliku od ostalih prirodnih mirisa, visok sadržaj alkohola u toj smesi na bazi etanola može da ubije više od 80% klica i deluje kao efikasno sredstvo za dezinfekciju ruku.
Kolonjska voda je efikasna u zaštiti od korona virusa, jer zbog 60% alkohola koji sadrži uspeva da razbije tvrdu opnu virusa. Dodatno je efikasna pošto je to nešto što mnogi ljudi već imaju i deo je njihove svakodnevne rutine. Nema potrebe da uče nešto novo, kako bi se zaštitili od korona virusa. Da bi uspela da zadovolji sve veće potrebe za kolonjom, turska Vlada je 13. marta prestala da zahteva etanol u benzinu, kako bi na taj način pojačala proizvodnju kolonje i ostalih sredstava za dezinfekciju domaćinstva, posebno za borbu protiv korona virusa.
Ovaj preparat priprema se tako što se čisti etanol od fermentisanog ječma, grožđa, melase ili krompira i meša sa destilovanom vodom. Zatim se dodaje prirodni miris poput magnolije, limuna ili ruzmarina, pa se sve ostavlja da odstoji tri sedmice, posle čega se flašira.
Mnogo pre kolonje, korišćena je ružina vodica. Narodi širom Arabijskog poluostrva su je koristili počev od 9. veka, i to u različite svrhe. Posebno ga Osmanlije, Egipćani i Persijanci u to doba koriste za čišćenje i prilikom dočeka gostiju.
Nema velike razlike u sastavu klasične kolonjske vode i turske kolonje. Obe imaju približno isti nivo etanola i esencijalnog ulja, a često sadrže i ulja agruma. Ali ono što kolonju čini tako jedinstvenom jeste način njenog korišćenja, kako u kulturnom, tako isto i u praktičnom smislu.
Početkom 20. veka je njena popularnost rasla, najpre zahvaljujući mladim hemičarima. Jednu od prvih apoteka u zemlji je otvorio 1895. godine francuski hemičar Žan Cesar Rebul i zajedno sa šegrtom, Kemalom Muderisogluom su stvorili ono što je danas ,,Atelier Rebul“, najpoznatija turska destilerija koja proizvodi kolonju. Danas ta kompanija prodaje i dalje njihov izum – Rebul Lavanda, koji je napravljen od lavande uzgajane u Rebulovoj bašti. A Kerim procenjuje da je prodaja čak osam puta uvećana od početka pandemije.
U gradu Izmiru je početkom prošlog veka živeo Sulejman Ferit Bej, najmlađi hemičar toga doba, koji je otputovao u Francusku, kako bi se upoznao sa tehnikama izrade parfema. Po povratku stvara čuvenu kolonju nazvanu Zlatna kap, koja je vremenom postala simbol Izmira.Nekako u isto vreme je u Ankari nastala kolonja, za čiju pripremu je korišćen limun iz turskog grada Češme i to je danas još jedna od poznatih turskih kolonja.
Ne samo da se kolonja smatrala poklonom dobrodošlice, već se koristila i zbog zdravlja prisutnih. Osim toga, veruje se da ona ima i druge pozitivne efekte. Smatra se da utrljavanje kolonje na slepoočnice ublažava glavobolju.
T.R.
Fotografije: pixabay
