VESELO GROBLJE – TURISTIČKA ATRAKCIJA NA SEVERU RUMUNIJE

Koja je vaša prva pomisao na groblje? Tuga, bol? Možete li zamisliti da postoji groblje koji je potpuni antonim prototipu groblja kao mesta gde uvek odlazimo tužni. Možda je najčudnija i najzanimljivija atrakcija na samom severu Rumunije, u regiji Maramureš – „Veselo groblje“, u selu Sep’nca, poznato po šarenim nadgrobnim spomenicima (najčešće jarkoplavim), koji na sebi imaju „naivne i smešne slike“ lokalnih umetnika, poetske napise o pokojnicima. Vremenom je ovo mesto postalo muzej na otvorenom i jedna od glavnih turističkih atrakcija Rumunije.

Poznato je po svojim veselim nadgrobnim spomenicima, koji slikama i rečima predstavljaju život osobe koja se nalazi ispod njega. Osnivačem groblja se smatra Stan loan Patras, lokalni umetnik, koji je izvajao prvi nadgrobni spomenik 1935. godine. Neobična osobina ovog groblja potiče iz rasprostranjenog verovanja, koje je kulturno zastupljeno unutar evropskog društva, da je smrt svečana prilika jer predstavlja trenutak ispunjen užitkom i nadom za boljim životom.

Neke od priča na nadgrobnim spomenicima su izuzetno duhovite, druge su kapriciozne, dok su neke tragične jer predstavljaju živote koji su prekinuti nesrećama ili bolestima.

Pop Dumitru je već trideset godina zadužen za kreiranje ovih, po svemu sudeći, malih remek-dela. Kada osoba premine, porodica preminulog zatraži od popa da napravi krst, koji on ručno rezbari, on odlučuje koje slike i stihovi će predstaviti život preminulog. Svrha slika i poema nije da ismeje grob- naprotiv. Iako neke od njih su pomalo indiskretne jer na otvoren način govore o preljubama, ljubavi prema alkoholu i netrpeljivosti prema nekim članovima porodice. Pomislili biste da će se rodbina uvrediti kada ih vidi, ali ne, pop Dumitru kaže: „Na pločama se nalazi pravi život osobe. Ako je voleo da pije, to ćemo i reći; ako je voleo da radi, to je ono što ćemo naslikati. Sve što se nađe na spomenicima je istina, u malom gradu nema tajni.“

Materijal kojim se prave ovi nadgrobni spomenici je hrast, koji se, kada se osuši i iseče, modeluje rukom i rezbari zanatski. Na gornjem delu svakog krsta nalazi se reljef koji prikazuje neku scenu iz života pokojnika: one su jednostavne i naivne, ali imaju moć ubedljivosti! One donose gledaocu pred oči ceo život stanovnika Sep’nce na veoma slikovit način, predstavljajući glavno zanimanje pokojnika, ili opet, njegov najvažniji životni deo (svejedno da li je to vrlina ili mana). Tu su žene koje predu vunu ili tkaju tepihe i ćilime, domaćice koje peku hleb, muškarci koji seku drva, seljaci koji oru plugovima sa zapregama, ovčari koji čuvaju svoja stada, kosci sa kosama, pekari sa sve brašnom i hlebom, mesari koji seku meso, muzičari sa svojim instrumentima, učitelji za katedrama, drvoseče koji seku drva… Pošto se iseče drvo za spomenik, ono se potom farba u plavo i to u jednu posebnu nijansu jarkoplave boje, koja se prepoznaje kao „Sep’nca plavo“. Potom se dodaju glavne scene iz života onoga ko će ležati ispod spomenika, a na kraju se dodaju geometrijski i biljni motivi na ivicama, koji se boje vrlo jarkim bojama, najčešće žutom, crvenom, zelenom i belom.

Naravno, nijedan krst nije potpun bez kratke pesmice, i to je možda i ono najzanimljivije. Na svakom spomeniku je pesmica, dugačka između 7 i 17 stihova, koja se urezuje ispod slike, pravi pesnički epitaf, i svi su na lokalnom maramureškom dijalektu. Uvek su krajnje dirljivi, iskreni i ispisani su u prvom licu jednine, kao da se pokojnik obraća čitaocu. Stil je uobičajeno liričan i ima prizvuk tuge, ali česti su i satirični ili krajnje ironični napevi. Svaka pesma sadrži ime preminulog i predstavlja ukratko najsuštinskije aspekte njegovog života, ličnosti ili navika. Neki put, čak, pesme pričaju i o stvarima koje su se desile posle smrti dotične osobe, ili čak i na sahrani, ili opisuju kako je došlo do smrti. Ako se pak, peva o lošim navikama, one se predstavljaju na humorističan način, ali sa dubokim moralizatorskim tonom. Ima i mnogo šaljivih crteža i šaljivih napisa: tu su kamiondžije sa kamionima, pijanci sa flašama, vozači autobusa pored svojih vozila i mnoge druge ludosti, a sve nacrtano poluveštom rukom neškolovanih umetnika, sa poštovanjem proporcija „koliko se moglo“.

Stihovi na nadgrobnim pločama su napisani u prvom licu i dok ih čitate, osećate se kao da razgovarate se osobom koja je tu zakopana. Ono što osetite dok ih čitate jeste da ste, bar malo, upoznali preminulog. Na jednoj od ploča piše:

„Ja ovde počivam,

Stefan mi je ime.

Pio sam dosta i zato sam još uvek žedan.

Zato ti, koji posetiš moje počivalište,

Ostavi malo vina za sobom.“

Čak i ako ne možete pročitati stihove na izvornom rumunskom jeziku, uvek možete uživati u pričama koje crteži nude. Neki od njih imaju više od jedne slike i tako ilustriraju više događaja u životu osobe. Jedan grob ima tri table, na prvoj se nalaze muškarac i devojka, zagrljeni, zaljubljeni; na drugoj muškarac sedi za stolom sa bocom u ruci, dok žena sedi sama u ćošku; na trećoj tabli muškarac gleda preko svog ramena u svoju suprugu, koja se nalazi u susednoj prostoriji sa drugim muškarcem.

Veselo groblje sadrži oko 800 grobova, iako je izuzetno popularno mesto, još uvek nije u potpunosti popunjeno, ovde će počivati i pop Dumitru, koji već trenira nekoliko šegrta koji će ga jednog dana naslediti. „Oni ne mogu biti bilo ko“, rekao je. „Oni imaju tri posla za obaviti. Ujedno moraju biti vajari, slikari i pesnici“.

lon Stan Patrasa, idejni tvorac ovog groblja tamo počiva. Njegova nadgrobna ploča kaže da je kreirao vesele ploče jer je voleo ljude i hteo je da ga ljudi posećuju, čak i nakon smrti. S obzirom na to da je Veselo groblje jedna od najposećenijih destinacija u Rumuniji, možemo reći da je uspeo u svojoj zamisli. Ovo mesto odiše verovanjem da je smrt samo još jedna velika avantura u sledeći život, još jedan početak, a svaki početak zaslužuje veselo slavlje.

Evo još jedne duhovite pesme u kojoj će se mnogi muškarci pronaći:

Pod ovim teškim krstom

Leži moja sirota tašta.

Da je poživela još tri dana

Ja bih ovde sad ležao a ti bi čitao o meni.

Ti, prolazniče

Probaj da je ne probudiš,

Jer ako dođe kući

Glavu će mi odgristi.

Ali ja ću nastaviti svoj život

Kao da se ona nikad kući vratiti neće.

Ostani ovde

Moja draga tašto!

Tamara Roksandić

Fotografije: wikimedia commons