BOŽIĆ U NAŠIM SRCIMA

Dan rođenja Isusa Hrista, sina Božijeg, po gregorijanskom kalendaru 25. decembar, odnosno, 7. januar po julijanskom, praznik je koji željno iščekuju ne samo vernici, već gotovo svi ljudi na planeti. Obeležavaju ga na različite načine, ali zajedničko im je jedno – vreme uoči, tokom i posle Božića rezervisano je za porodična okupljanja, praštanja i mirenja, činjenje dobrih dela, radost, ljubav i slogu.

Srbija

U Srbiji božićni praznici počinju 5. januara, na Tucindan, kad se tradicionalno priprema pečenica. U gradovima domaćice seju brašno za česnicu, kupuju poklon položajniku i planiraju posnu i mrsnu trpezu, a u selu menjaju slamu u štalama, čiste dvorište, biraju najbolje suve šljive, smokve, orahe. U mnogim mestima se veruje da decu ne valja tući kako im ne bi izašli čirevi, a veoma je često i verovanje da tog dana ne treba ništa davati iz kuće. Takođe, valjalo bi vratiti sve dugove, a ima krajeva gde se tog dana večera (prvo so i beli luk, potom hleb i ostalo) služi na podu, odnosno, ćilimu. Pre ponoći, žene mese badnjačku pogaču i božićne hlebove (kolače) koje peku sutradan. Na Tucindan se kolje prase ili mlado jagnje (veselica), kokoška, petao, guska ili ćurka, mada u nekim područjima izbegavaju pernate životinje zbog “nazadovanja i rasturanja kuće, jer one kljucaju i bacaju zemlju iza sebe”. Priprema pečenja je ostala iz vremena mnogoboštva (prinošenje žrtve), ae crkva ga je prihvatila, jer posle šestonedeljnog posta i zbog hladnog vremena dobro dođe kaloričnija hrana.

Na Badnji dan, u cik zore, najstarija i najmlađa muška osoba beru badnjake, hrast ili cer, vodeći računa da ga iseku sa istočne strane, u tri poteza. Pritom, domaćin treba da se prekrsti, izgovori molitvu za zdravlje i sreću porodice, zalije drvo crvenim vinom, a na mestu gde ga je posekao ostavi malo žita ili komad pogače. Specijalna pažnja posvećuje se delu koji tom prilikom otpadne i, mada i u ovom slučaju važi “koliko sela, toliko običaja”, uvreženo je mišljenje da ga treba čuvati u kući, jer tokom cele godine donosi mir i blagostanje. U nekim mestima stavljaju ga u posude u kojima se skuplja kajmak kako bi bio debeo kao iver, domaćinstva koja se bave pčelarstvom praktikuju da ga odnesu u košnice uvereni da će sačuvati pčele od svake bede. Poznati su i krajevi gde gde se prvi iver ubaci u posudu sa vodom čime ona dobija lekovita svojstva. Kao što je poznato, drvo je bilo simbol plodnosti i naši preci su u ovo doba godine palili vatre kako bi pomogli Suncu da što pre izađe i ogreje nas. Ovaj običaj je ponovo “oživeo” poslednjih godina u mnogim gradovima kod nas i u regionu zahvaljujući crkvama koje u svojim portama organizuju kolektivno paljenje badnjaka.

Badnjak u kuću unosi domaćin kada padne mrak. Desnom nogom prelazi preko praga i ukućane pozdravlja rečima:“Nazdravlje Badnje veče!”, a oni mu istim rečima otpozdravljaju i posipaju ga pšenicom, kukuruzom, suvim voćem. U nekim selima, istovremeno se unosi i pečenica (prase ili jagnje pripremljeno na Tucindan) koja se prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo, i tu ostaje do božićnog ručka.

Mnogi uz badnjake unose i slamu koju posipaju po celoj kući i u kojoj majke sakrivaju slatkiše i ostale poklone za decu. Isus Hrist je rođen na slami i sa njom se unosi blagostanje u dom. Nekada davno na slami se večeralo za Badnje veče, hrana se jela isključivo rukama (da pribor ne bi sekao anđele), a deo hrane se ostavqao preko noći (za pretke). Od tog starog običaja zaržalo se samo iznošenje na trpezu 12 posnih jela (hleb, med, riba, prebranac, kiseli kupus, turšija, ajvar, pita sa krompirom, džem, sveže i suvo voće, orašasti plodovi) što je simbolično podsećanje na 12 apostola koji su sa sinom Božjim, bili na tajnoj večeri. Pre sedanja za sto, svi stanu pred ikonom i izgovore “Oče naš”. Otac svakom daje po jednu sveću, a posle mirbožanja, sve ih skupi i stavi u čašu sa pšenicom, vodeći računa da ih ugasi hlebom umočenim u vino. Posle obeda, vredne domaćice čekaju ponoć i počinju pripremu česnice, a ostali očekuju dolazak položajnika, kako ih ne bi iznenadio i “ukrao im napredak”. Najmlađi pijuču, kako bi kuća bila puna jaja i pilića (svakog izobilja) i traže poklone u slami, najčešće poslastice, a pošto mogu da ih jedu tek sutradan, tako se uče strpljenju. Postoji predanje po kome na Božić valja raditi sve ono čime bi ljudi voleli da se bave cele godine.

Iako mnogi ne mogu da zamisle božićni ručak bez pečenja, glavna “zvezda” trpeze je česnica (kad su mudraci došli na poklonjenje Mariji, ona im je ponudila hleb). U pogaču majke osim novčića stavljaju i dren i komadić iverka kako bi ukućani bili zdravi cele godine. U mnogim selima česnicu pravi najstarija ukućanka, pre svitanja. Obično je to hlebno testo bez kvasca i praška za pecivo, mada Vojvođani prave slatku česnicu, odnosno, pitu sa orasima, medom i suvim grožđem. U svrljiškom kraju se pravi “njiva”, hleb ukrašen testom u obliku zmije, kako bi godina bila plodna. Pre lomljenja česnice, mnogi vernici idu u crkvu, kako bi se posle višenedeljnog posta ispovedili i pričestili. Po povratku kući, jedu prvi mrsni obrok, mada se običaji razlikuju, negde se čeka položajnik, pa tek kad se on počasti, gozba može da počne. Kao i domaćin kad unosi badnjak, i položajnik desnom nogom prelazi preko praga, pozdravlja ukućane rečima “Hristos se rodi”, a oni mu odgovaraju “Vaistinu se rodi”. Potom pali badnjak i dok mašicama džara vatru, naglas izgovara:”Koliko varnica, toliko srećica, zdravlja i parica, sloge, mira, ljubavi…” U nekim predelima se zadržalo verovanje da je položajnik inkarnacija pretka koji se pojavljuje u najvažnijim životnim situacijama, na Božić, prilikom rođenja, krštenja, svadbi, smrtnih slučajeva. Bez obzira na verovanje, “zadatak” položajnika kojeg ponegde nazivaju radovan, veoma je važan: na njemu je da domaćinima poželi sreću, zdravlje i napredak. Obično uz to, za devojke na kraj šporeta ostavi novac i voće, a domaćice ga darivaju peškirom, čarapama, u novije vreme i odećom, parfemom.

Na Kosovu i Metohiji se za Badnji dan spremao poseban kolač koji se iznosio na kućni prag i ritualno nudio vuku – mitsko biće koje su stari Srbi veoma poštovali. U nekim mestima na Kosovu i Metohiji zadržao se običaj da se posle večere na Badnje veče okrenu papuče, pa ako ih ujutru nađu kako sui h ostavili, a ne “naopačke”, godina će biti dobra. U mnogim selima se i danas večera na podu. Domaćice pripremaju čorbast pasulj bez zaprške, ribu, pite (zeljanci ili zeljančići), voće, obavezna je česnica sa novcem, kuvana rakija i vino. Postoj krajevi u kojima se posle večere svim ukućanima deli voće, a taj običaj se zove “krivo magare”. Tradicionalno, posle večere ukućani se igraju sa orasima. Najstariji član svima podeli istu količinu, a takmičari ubacuju orahe u činiju, i onaj ko ih najmanje ubaci ostaje bez oraha.

Od Božića pa sve do prve slave – Svetog Stefana, kuća se ne čisti, a gosti ne bi trebalo da kucaju na vrata “da se ukućani ne bi svađali cele godine”.

Osim u Srbiji Božić 7. januara slave i u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Rusiji, Ukrajini, Gruziji, Kazahstanu, Moldaviji, Izraelu, Etiopiji, Egiptu.

Republika Srpska

Nekad se badnjak nosio kroz selo, pratila ga je povorka meštana, uz pucnjavu I pesmu. Mladi su ranom zorom na Božić išli u crkvu, gde sui h stariji dočekivali kuvanom rakijom. Osim pečenice, žene su obavezno kuvale cicvaru (kukuruzno brašno, kajmak, voda, mast i so), a u nekim mestima se verovalo da onaj ko ne vidi u njoj odraz svoje glave, neće dočekati iduću godinu. Božićna trpeza nije se mogla zamisliti bez česnice, mesili su je muškarci (ne u svim krajevima), “nenačetom” vodom koju su u ponoć uzimali sa izvora. Od dela testa pravili su kovrtanj – hlepčić sa rupom u sredini. Bio je to poklon za položajnika, koji su mu davali na Mali Božić (14. januara) tako što bi mu pecivo stavili na glavu. Kao i u Srbiji, česnicu su lomili svi ukućani, a onaj ko bi našao novčić je imao obavezu da na Božić hrani stoku, što je jedan od običaja koji se zadržao i danas u pojedinim selima u Republici Srpskoj. Postoje krajevi u kojima stariji stanovnici “gataju u sveću”, odnosno, prate da li sveća “suzi”. Veruje se da to znači rodnu godinu. Zadržao se i običaj da se u crkvi, posle božićne molitve, uz rakiju mire zavađeni.

Crna Gora

Običaji se razlikuju, ne samo na primorju iu severnim predelima, već i od Herceg Novog, preko Kotora do Tivta. Tako su negde badnjaci,umesto hrasta, maslina ili lovorika, i seče se onoliko stabala koliko je članova porodice, odnosno, muških glava u kući. Ipak, u celoj Boki se obavezno loži bar tri badnjaka, jer neparni broj predstavlja napredak. Kad domaćin donese badnjake, domaćice ih kite bršljanom, lovorom i maslinom, negde ruzmarinom i smrekom. One su zadužene za ukrašavanje kuće a muškarci kite kapiju i ulazna vrata. Najstariji član porodice uoči Badnjeg dana pali kandilo i ono gori tokom božićnih dana. Običaj je da se na Badnje jutro jedu priganice, najčešće sa medom. Kao u Srbiji, i u Crnoj Gori, domaćice spremaju česnicu, koju u nekim delovima nazivaju kršnjak, božićnjak, božićni kolač ili kruh domaćin. U česnicu stavljaju novčić, pšenicu, dren, pasulj, kukuruz. Na Badnji dan ili u nekim krajevima dan ranije (na Tucindan) kolje se koza, ovca svinja ili petao. Na severu Crne Gore na Badnje veče se priprema posna trpeza od 13 jela (12 apostola i Isus Hrist), a ukućani se trude da budni dočekaju Božić i polaznika. Veruje se da ako ih polaznik uhvati na spavanju, ”ukrašće” im talik – napredak. Zato se trude da sve običaje, od umivanja vodom koja je ostala od česnice, ogledanja u cicvari, mirbožanja i delenja česnice, obave pre nego što on stigne.

Severna Makedonija

U Severnoj Makedoniji proslavu Božića počinju 5. januara “koledarenjem”. Tradicionalno, deca obilaze komšije, pevaju prigodne pesme, a oni ih daruju slatkišima. Na Badnji dan se, kao i u Srbiji, seku badnjaci (badnik seče otac, na tri dela, čime se predstavlja Sveto trojstvo), domaćice spremaju posnu trpezu. U manjim mestima, posle večere okupe se rodbina i prijatelji i uz vatru se “pretresaju” godinu na izmaku.

Fotografije: Unspash. Wikimedia, Pihabey