TAJNA DOBROG KAČAMAKA
Na području Balkana verovatno ne postoji čovek koji makar jednom nije probao kačamak. Generacije su odrastale na ovom jednostavnom, a opet posebnom jelu.
Prema starim zapisima, on je u istočnoj Srbiji za vreme posta često zamenjivao hleb. Služio se direktno na sofri, oko koje su se okupljali članovi porodice. Odmah bi prinosili tiganj u kome bi bila zgrejana kavurma ili sir i svi bi umakali kačamak u taj tiganj.
U Homolju se pripremao samo za praznike, povodom seoskih slava i zavetina.
Svako sprema ovo jelo kako mu je drago, ali tajna dobrog “smočanog kačamaka” se krije u udaranju, makar kad je reč o Crnoj Gori. Odnosno, kačamar ili kačamalj – u zavisnosti da li se jelo sprema na jugu ili severu Crne Gore, podseća na bejzbol palicu. Jednako efikasna je i bilo koja druga drvena “alatka” sličnog tipa, kojom se “udara” po smesi dok ona vri. Još jedna čar ovog jela je što svi sastojci idu “od oka”, odnosno proizvoljno – na primer, na kilogram krompira, ide oko pola kilograma mešanog pšeničnog i kukurznog brašna.
Krompir treba oljuštiti i staviti da se kuva. Kad je skoro gotov, sipati brašno, ostaviti 15 minuta da odstoji. Smesa koja se dobija ne sme da bude gnjecava. Skloniti šerpu sa ringle ili smanjiti vatru i tada počinje tajna čarolija ovog specijaliteta- kačamaljem se udara odozgo na dole. Nikako ne sme da se meša, a tuče se koliko čovek ima snage – da ne ostane ni grudvica krompira. Neke stare domaćice se kunu da je potrebno udariti ni manje ni više nego 365 puta!
Naravno, to zavisi od količine krompira. Kad se dobije homogena masa bez ijedne gromuljice, sprema se smok koji se pravi od sira i kajmaka, koji se ubace u šerpicu i tope dok se ne dobije kompaktna smesa. Na kraju se ona pomeša sa kačamakom i ništa više se tu ne dodaje i ne dira. Nema soli, bibera, ni začina, preporučuje se kiselo mleko kao dodatak ovom već dovoljno ukusnom jelu.
Tamara Roksandić
Fotografija: Wikimedia commons
